Crvenkapa

Plavušica s crvenim ogrtačem

Catherine Hardwicke nakon 'Twilight', ponovo nam servira fantaziju, ovog puta smeštenu u neka davna, srednjevekovna vremena.David Johnson ('Orphan') je autor scenarija, koji se potrudio da bajkovitu priču prikaže na drugačiji način, potencirajući i neke mračne strane i detalje, često zaklonjene sladunjavim happy-endom.Valeri (Amanda Seyfried) je lepa devojka, stasala za udaju.Zaljubljena je u Petera (Shiloh Fernandez), siromašnog drvoseču, ali su joj roditelji već ugovorili brak s bogatim Henryjem (Max Irons). Kada posle dužeg vremena, vukodlak napadne i ubije njenu stariju sestru, meštani živopisnog Daggerhorna iznenada će se naći u vrtlogu misterije koju nisu sposobni sami da razreše. Ubrzo u selo stiže otac Solomon (Gary Oldman), čovek koji dugo lovi vukodlaka, jer ima neke neraščišćene račune.Međutim, Solomonova potraga pokrenuće lanac nemilih događaja čije posledice mogu biti smrtonosne za celo selo...Profesionalno odrađen film, počev od izbora lokacija koje su morale da dočaraju neko davno vreme (pronađene su u kanadskoj provinciji, u Britanskoj Kolumbiji), do izbora solidne glumačke ekipe, kao i fino, s merom (ne preterano) iskorišćenih CGI efekata u kontekstu same priče.Radnja nam nudi dovoljno vremena da sagledamo svaki iole značajan lik u procesu rešavanja misterije, ko je vukodlak maskiran u telu čoveka, koji i sam živi u selu. Kamera posvećuje pažnju detaljima, koji daju prepoznatljiv vizuelni pečat ovoj fantaziji (crveni ogrtač s kapuljačom što Amandu čini posebno sexy cicom, sneg, boja očiju vukodlaka), stvarajući jednu turobnu atmosferu iz koje se jasno vidi panika i strah među meštanima sela.Ni odabrana muzika takođe nije loša, prilagođena je suštini radnje. Za svođenje računa na komercijalnom polju, možda je rano (mada se film još nije isplatio), ali nema sumnje da je ovo filmsko štivo pitko, gledljivo, mada prevashodno namenjeno mlađoj populaciji raspoloženoj 'da proguta' ovakve fantastične priče sa određenom dozom (nesrećne) ljubavi, s kojom je suočen glavni lik u filmu.Iznad očekivanja, koja ruku na srce i nisu bila nešto velika, s obzirom na ime autora filma. Očekujte nastavak, pod pritiskom ljudi koji hoće samo da zarađuju bez obzira na kvalitet onog što nude publici.

koliki vam je prag tolerancije?

Mislim Crvenkapa... Treba biti open minded, to je moja mantra u stvari i iako verujem da iz nekih recenzija i komentara ne izvire ta spremnost, pred bioskopskim platnom sam sposobna da ispraznim glavu i dam šansu. Uvek i svakom. Što me dakako ne sprečava da se kasnije pravim pametna kad se crne slutnje obistine, što se opet toliko često sa ovakvim filmovima dešava da ne treba biti ni genij koji sve zna unapred ili nabeđeni umišljeni skot koji misli da sve zna unapred, tako da – mislim Crvenkapa, ma važi .

No, ajmo redom. Nebitno je koliko film podražava bajku, kad je dobar. Ideje za koje se znalo da će predstavljati inovacije na papiru i nisu sasvim besmislene – vuk je ustvari vukodlak, čime raste i potencijal lika lovca, i sama uverljivost, kao i amplitude dobro-loše, koje su na maksimumu kad se obični smrtnicii bore natprirodnih sila. Uostalom što više razmišljam kapiram da su bajke u svojoj osnovi prilično mračne, i kao takve su i suštinski i marketinški sasvim fina podloga za neku horor-misteriju (odrednica horor se podjednako odnosi na ovaj film koliko i na, ne znam, Kad je Hari sreo Sali, no u teoriji, mislim još na teoriju). Ubačena je i ljubavna priča, kao dodatna protivteža, tačnije ljubavni trougao Crvenkapa, ovde imamo i ime misteriozne devojke (očekivano ne devojčice), što je promašaj, Valerie (Amanda Seyfried) - dečko kojeg voli, i koji nju voli Peter (Shiloh Fernandez) - dečko kojeg su joj roditelji odabrali, i koji nju voli, imućni mladić Henry (Max Irons). Taman kad Crvenkapica odluči da beži sa Peterom, vuk(odlak) ponovo napada. Žrtva je Crvenkapina sestra, lik koji do tog momenta nije imao nijednu scenu u filmu i to je prva ozbiljna greška, jer je ta ideja da joj je sestra ubijena mogla znatno emotivni ulog da uveća, da ozbiljnosti i jačine. Ovako ubijena je faktički neka devojka, a propuštenu priliku u katastrofalnu scenu pretvara reakcija njihovih roditelja (Billy Burke i Virginia Madsen), koji reaguju kako bi normalan čovek reagovao kad bi mu uginula jedna od dvadeset kokošaka koje ima. Seoce se diže u poteru za vukodlakom, ne čekajući lovca, ovde oca Solomona (Gary Oldman), kojeg je pozvao lokalni paroh (tada se još veruje da je cilj lova vuk).

Mnogima, onim pametnim, će činjenica da režiju potpisuje rediteljka Twilighta biti sasvim dovoljna da kažu ne hvala, dok će mnogi, mazohisti kao ja, reći ’ma ipak da ja to pogledam’, i zaje*at će se, samo tako.

Na oko jednostavne postavke u scenariju totalno su izmiksane i dovode do bezbroj apsurda i besmislenih zapleta. U želji da se postigne mističnost oko toga ko je vukodlak, na krajnje neprimeren način kamera (ne sama od sebe) se zaleće glumcima u lice, praćena strašnom muzikom – gledaš i ne veruješ, a pri tom je u prvih 10 minuta praktično svaka misterija rešena jer se vukodlak lepo „izdao“ opaskom da je „kost i koža“ (toliko sam bar savladala iz Harry Pottera). Dalje lovac, koji je good guy, i u bajci i na početku filma, šatro evoluira kao lik, ničim izazvan, i ni kakvoj svrsi žrtvovan, beskoristan kao i mašina za mučenje koju nosi sa sobom, pretenciozna potreba za egzotikom, originalnošću koja je kako film odmiče kao vruć krompir.

Sama Crvenkapa više liči na Snežanu, jer je crvena kapa deo vunenog plašta (bakin poklon, da ima i baka, i živi sama u kući u šumi, ali je nebitan lik), apsolutno identično vizuelno rešenje kakvo vidimo kod Disneya, dok crte lica, svetao ten, plava kosa se totalno uklapaju u neki kliše vezan za srednjevekovnu Englesku, promašaj nad promašajima. Henry, ne uspeva da održi težinu trougla, za šta nije kriv Max Irons, nego novo lutanje oko njegovo karaktera.

Hardwickeova nije uspela da se odluči je li važnije hvatati vukodlaka, ulaziti u njegovu psihu i istraživati njegove moći, ili prosto kulturu življenja, ili pratiti ljubavnu priču, ili petljati se sa lovčevom ličnošću, ili se možda držati bajke ili je napustiti, šta uopšte raditi - za nju je ostalo enigma. Neću a da ne pomenem još jedan apsurd: sneg koji konstantno provejava, na momente prelazi u vejavicu, dok su naši protagonisti u stilizovanoj garderobi za sezonu proleće/leto – kratkih rukava, razdrljenih košulja (sveže izdepiliranog torza), tek poneko sa bundom, van pameti!

Najveći promašaji u filmu su ipak vezani za reference koje se odnose na samu bajku. Nekoliko najpoznatijih replika („bako, bako zašto su ti toliko velike oči“) i najupečatljivijih scena (punjenje trbuha vuka kamenjem) su banalizovane pa do krajnjih granica, toliko da biste recimo demonstrativno napustili bioskopsku salu da ste na američkoj premijeri.

Posebno iritira i šta Hardwickeova traži od svojih glumaca, neki pozeraj dominira, ma onaj iz Twilighta, glupavi dijalozi... sad svi vi mislite to je zbog teen publike, ali ljudi, pa nisu ni oni, teen people, toliki kreteni, mogu da uživaju u lepoti koja nije tako sama sebi svrha, ili ljubavnim scenama koje su strasne a ne nekakvo ljubakanje, pa je podigne i prisloni uz drveni senik, pa je baci u seno pa teatralno on na nju, neka muzika da kosu počupaš, prejadno. Oldman je bio moj pik, ali Oldman je izgleda poslao svog dublera.

Vrlo prelaznu ocenu dobija production designer Tom Sanders, koji je recimo zaslužan za Transilvaniju u FFC Draculi. Set sela, bakine kuće i šume nemerljivo doprinose željenoj atmosferi. U nekom daleko boljem okruženju i Amanda bi imala svojih pet minuta, ovde je ipak dominantno koliki je vizuelni miscast, jer nije imala ni snage ni materijala da to prevaziđe.